Autor: Prim. dr med Miloš Gostiljac, specijalista pedijatar
U setnom šarenilu prolaznosti nalaze se mnogi segmenti, istine, zablude. Oplemenjenost sudbinama ispisanim kroz vreme samo kompletira sliku odlazećih likova. Pojedinačne sudbine, kao sunce, kao lišće što šumi pod nogama ili sneg pucketa dok u daljini prhnu jata ptica u izmaglici u kojoj se naziru siluete.Ravnicom se rasprostro ledeni vazduh što nosnice ledi, tromi pogureni likovi sedeše na starim šinskim kolima prepravljenim kako bi udobnije prevalila toliki put. Čini li se nemogućim da se toliko kilometara pređe od šumadijskog sela do Banata gde živeše nepoznati ljudi.
Moj deda Radoš sedeo je sa sestrićem, momčetom što tek se zamomčivši i vrpoljeći se u predstavi o svojoj snazi i nesigurnosti, sve to izgledaše pomalo smešno, ali bio je uporan: „Ja hoću sa tobom da idem, ti znaš da smo nas dvojica sposobni da to uradimo…” Baba Ljubica se plašila i požurivala da se kreneplašeći se zime i snega a ponestajalo je kukuruza, treba izgurati zimu, još tek nekoliko godina posle prvog rata, nije to lako.
Tih godina u šumadijskim selima čulo se da u Banatu ima žita, svi su razmišljali kako da ga nabave, siromašna i posna zemlja Šumadije ne beše podesna za to. Deda bi uvek imao po par dobih brdskih konjića, uglavnom belih, koje bi držao dobro uhranjene i otimarene, jer trebalo je i da povuku plugove što beše ih nabaviou Banatu. Kupio ih je od Jozefa Šmita, otresitog i vrednog žitelja sela kraj Vršca. Duge su bile priče o tome kako je Šmit imao uređeno imanje, dobre konje, puno različitih vrsta kokoši, svinja, deda bi dugo sedeo i pričao da mu je Jozef dao plugove, a da nije imao dovoljno novca pa mu je kazao „Slušaj, deluješ mi kao dobar i pošten čovek, daću ti ove štajerske plugove, deo novca ćeš mi doneti ako možeš za 6 meseci, valjda ćeš moći..” I to beše nešto što je dedu potpuno zbunilo, ne beše navikao na takav razgovor, znao je on da šumadijski seljak voli da slaže, pa bogami i da ukrade. Obično, upiljivši se u oči sagovornika deda bi procenjivao ljude, pomalo zatvorivši spuštanjem kapaka oči. Imao je običaj da malo vrti glavom, ponekad bi držao brojanicu u ruci i onda pre nekakvog dogovora ostavi deo nedorečenog, kako bi mogao za svaki slučaj da dočeka eventualna „iznenađenja”. Ali ovo sa Šmitom, ovo je potpuno nova stvar za njega.
Prošlo je već pet meseci ,dolazila je zima,bila je 1925 godina, deda i nije imao dovoljno novca, godina je bila sušna, rodilo je voće i šljive, ali njegova odluka da ispoštuje Jozefa bila je čvrsta. Rekao bi babi: „Jeste da smo i ratovali protiv Jozefovih, ali ovaj čovek je poseban, dobroćudan, mnogo je radan – pravi domaćin. A tek kuće da vidiš i dvorište…”
Sunce se polako probijalo kroz izmaglicu, dva dedina konjića bila su znojava, vetar je neprijatno povremeno sekao. Dedi se žurilo da stigne do sela gde življaše švabe.
Deda bi pričao da su to posebni nemci, kako bi rekao „drugčiji su”, nije znao da li im je neprijatno da ih zovu švabe, stalno je upozoravao sestrića Milomira da o tome vodi računa. Znao je da će se malo zadržati, porazgovarati, nadao se da će Jozef imati žita za prodaju i istovremeno da mu preda novac koji je dugovao. U zavežljaju pod gunjom nosio je novac umotan u belo platno i sve to obmotano „masnim papirom” koji je jedva nabavio od Ljubčeta poštara, starog pijandure i sreskog pisara. Milomir je bio već umoran, dan i po su putovali, noćili su kod daljne rodbine u Smederevu. Put je bio dug, skela na Dunavu u zimskim mesecima nije radila uvek. Dunav ogroman i moćan, voda gusta, već pokoja graška leda na površini. Milomir je uočio dedinu nervozu, uznemireno bi savijao stari duvan, stalno bi držao cigaru u uglu usana. Ptice, bi prhnule krilima nemirno zatalasajući vodu po rubovima sakrivene u topoljaku i već promrzlim barskim biljem. Nije se znalo da deda kao i većina šumadinaca nije umeo da pliva, mada ni on nije bio nešto vispren u tom smislu iako bi se dičio sposobnošću da pliva na mnogo manjoj reci Moravi.
Približavali su se Josefom selu, nekako im je komplikovan bio nemački naziv tog sela, zvali su ga radije Žarkovo. Stara pomalo iskrivljena drvena oznaka imena sada je bila označena na metalnoj četvrtki, napisana na nemačkom i to kako bi deda rekao „iskrivljenim nemačkim slovima” kako su zvali tekst napisan „goticom” starim nemačkim pravopisom. Uočavao se pravilni zasad drveća na ulazu u selo, kombinacija topole, nekakve vrste vrbe i dedi nepoznate vrste drveta koja je ličila na mediteranski bagrem. Put bejaše širi kako bi se mogle razmimoići i do tri zaprege, trava uredno pokošena,stari put iako zemljani,beše nasut kombinacijom krupnog i
sitnog peska. Stara dedina šinska kola bejahu posebno dorađivana za dug put, drveni paoci ojačani, točkovi obloženi vrstom tvrde gume skinute sa rashodovanih vojnih kola. Dva rođena brata babina bejahu oficiri kraljevine, Milomir se spremao da bude takođe po predlogu ujaka oficir. Govorilo se: „to je čast i ponos”. Otuda bi se i trudio da izdrži napore, kako fizičke, tako da se nađe u nevoljama i da pomogne, pa je ovaj odlazak u Banat smatrao vrstom treninga. Iako mu je bilo hladno. U Smederevu je imao i temperaturu, bolela ga je glava. Međutim uvek bi se junačio komentarima „ma ništa” i trudio se da bude čvrst, jer „oficiri moraju biti čvrsti”.
Kod prvih kuća,čuše snažni lavež pasa iza zatvorenih kapija. Sunce se već lepo probilo kroz izmaglicu i videlo se selo, dužno postavljeno, odmah se uočavalo da za razliku od ostalih sela kroz koje prođoše, trava beše ispred kapija iako smrzla, ne kako uređena u pravilne četvrtke i ograđena crvenkastim kamenčićima. Dimnjaci su jasno pokazivali da se selo davno probudilo.
Iza mirisa hleba i nerazgovetnih reči dece u dvorištima kucao je život. Sve beše Milomiru dopadljivo, ali ga miris hleba prisili da kaže: „Valjda će imati kod tvog Josefa nešto da se pojede”.
Iza drugog sokaka, skrećući sa glavnog puta zastaše pred kućom, deda zaustavi konje. Zakuca na kapiju koja beše pola drvena, ulazni deo ka kući metalni. Uskoro izađe devojčurak, pogleda nepoznanike „Guten tag, Sie sind…..mein father ist nichthier”. Deda je malo znao nemačkog, nešto je rekao devojčici, ona je zatvorila vrata, otrčala kući. Ubrzo se pojavi frau Gelda. Milomir bi pričao kako je bila izrazito plava, nekako mu je bila kako šumadinci kažu „suviše ljubazna“, deda bi objasnio na srpskom jeziku da je došao do Jozefa da vrati dug. Gelda otvori vrata širom i pozva ih da uđu.
Iako beše otoplilo Milomiru prijaše ulazak u toplu kuću, kasnije je pričao da se nigde nije tako ogrejao. Gelda je ubrzo počelo nešto da sprema za jelo, ponudila da se raskomote, operu ruke… Rosalia, njihova ćerka je otrčala da donese bokal kako bi posula da operu ruke. Milomir nikada do tada nije video mirišljavi nemački sapun, znao je za kuvani sapun od masti i sone kiseline, ali ovakav, pa mirišljav…
Kao lahor, kao nežne latice što ih vetar ponese u prolećnoj ljubavi, cvrkut ptica, rašireni oblačići dolazeće topline, kao zelena trava livadska, titraji duše razbarušene mladosti, neznanim putanjama otvaraju puteve sudbina.
Možda će najčudnijim isprepletanostima bitisanja to sve odrediti puteve nečega što se zove ljubav…