Autor: Jelena Perišić Matveev
Fotografija: Bojan Đorđević
Držao si me za ruku, onda
pre mnogo, mnogo vremena
u suprotnom svetu od ovoga…
Onda kada smo kao jedna duša kretali na ovaj put…
Razišli smo se u prostoru
kosmičkom, beskonačnom
i u vremenu koje se meri beskrajom…
I čvrsto obećali jedno drugome
da ćemo se pronaći…
Potekli smo iz jednog,
razdelili se i svako je krenuo svojim putem
sa misijom da ovo drugo pronađe…
Ovako- ti kaži da sam blesava i luda
ali gle čuda samo!
Kako se mi nepoznati toliko dobro znamo?
Kako govorimo bez reči?
Kako se smejemo istim stvarima?
Kako? Hajde, pameti – kako?!
Nema slučajnosti…
To što je neko stigao pre, a neko posle…
Pa moralo je tako…
A pitam te- šta je prolaznih godina par
u prostoru u kom se razdaljine mere svetlosnim godinama?
Znaš me i ja tebe znam…
Viđali smo se često u snovima…
U zasenčenim sećanjima na prošlo vreme…
Mi vezani i suđeni…
Ti se ne sećaš pa ne znaš-
čekala bih te zivot svoj sav
sama, sasvim seda i sama
i provela ga gledajuci na sat
samo kad’ bih znala
ova luda ja
da ćeš mi doći kad kucne mi zadnji čas
na minuta pet ili bar
na sekundi par
da te pogledam,
da me pogledas
onako kako samo ti znaš…
I da me drziš za ruku
i kažeš mi da će sve biti u redu
kao tad’
kada smo zajedno
kretali na ovaj svet…