Autor i lektor: Dijana Tošić
Misliš da je bilo lako vratiti se tamo gde sve počelo? Zar možeš i u ludilu da pomisliš tako nešto? Nije bilo lako. Kao da izgorelu ruku ponovo vraćaš na vatru koja te je pre par sekundi opekla. Ne znaš ti kako je prolaziti ulicama u proleće, kada svako procvetalo drvo nosi naše inicijale, kada svako miriše kao onda. Peku ti pogledi ljudi, puni razočaranja i sažaljenja. Seku ta pitanja o tebi, loše izabranom putu, konstatacije o sudbini koja se poigrala, reči lažne nade.
Previše snage treba da se zalepi osmeh pun radosti svakog jutra. Mnogo je napora potrebno da se suza ne pusti na ta prepričavanja kada smo bili tu sa svima. Zabranila sam da ti ime spominju preda mnom. Boliš me, i dalje, da. Nisam htela da priznam, ali sam ipak poklela. Jače je od bilo čega sa čim sa se susrela u životu. Dolivaš mi so na ranu tim tvojim ispovedanjem. Izvini, ali ne mogu da slušam to kako me ona ne može zameniti. Pa sam si je birao. Mada, i sama sam te konkluzije bila svesna od samog početka. Reci mi, kako se boriš noću kada znaš da to telo koje ti ruka dodiruje nije moje? Budiš li se iz sna koji je ispunjen sećanjima na mene? Koliko ti je trebalo da smogneš snage da sa njom podeliš sto za večerom? Jesi zamrzeo sebe kada ti je rekla: „volim te“, a tebi kroz glavu prošla scena kada smo to jedno drugom rekli? Priznaj slobodno da ti srce nije zadrhtalo kada si joj isto rekao iz dužnosti, a ne iz ljubavi. Možeš li da izbrojiš koliko si puta želeo da je odgurneš od sebe jer nisi bio svoj? Koliko si puta iscenirao svađu sa nadom da će otići sama? Sećaš li se koliko si puta želeo da otvoriš vrata stana i ugledaš mene umesto nje? Ne znaš, previše je za brojanje. Izgubio bi se u brojkama. Nikada nećeš više isto zadrhtati, niti dušu otvarati kao onda. Povlačićeš se u sebe, a govoriti: „Samo sam umoran, nije mi ništa.“ Možeš me mrzeti jer sam ja ta koja je kofere spakovala, i otela ti svaki materijalni trag, ali ćeš na kraju dana ipak želeti da mi glas čuješ.
Nemoj misliti da nisam primetila kako si nervozan sad, kao i pre par godina kada si me prvi put video. Ne, nisam porušila mostove ka prošlosti. Vučem te repove, iako ne bih trebala. Tražila sam samo da mi ne lomiš krila, nisi umeo da me poslušaš. Slep od ljubavi i ljubomore. Mlad i neiskusan. Znam, nisam ni ja bila bez mana. Valjda je mladost takva. Možda i jesam par puta žudela da se vratimo gde smo zapeli, ali sam shvatila da nema poente. Čemu? Oboje smo na tom raskršću izabrali različite ulice. Tako je trebalo. Tako je moralo. Pamtim te po lepom. I možda, delove tebe tražim u drugom.