Autor: Dragana Đurković Tošić
„Zašto si mi na početku postavio barijeru?”
“Letela si prebrzo, stradala bi ti krila.”
“ Umesto da letim okrenula sam se voljenju. Volela sam previše, stradalo mi je srce.”
“To i jeste za pesnika. Da strada srce. Da se ugljeniše. Iz toga se rađa pesnik.”
“E moja dušo rajska… Što mi vredi sadašnji raspon krila ako imam ugljenisano srce?”
“Papirna lađice odgovor znate samo Gospod i ti. Piši… Po redovima koje pročitam slutim da si dobro izgorela.”
“Kako ne razumeš. Teško mi je da iznedrim stih.”
Samo se nasmejao osmehom Mona Lize.
“I ne treba. I nemoj sve dok se ne otrgneš, dok se potpuno ne oslobodiš.”
“Rajska dušo, moželi se to?”
“Može moja ljubičice. Može… vidim ti oko… duboko… vlažno… spremno da oprosti, ozdravićeš… Hoćeš i pisaćeš najdivniju poeziju. Zato si i rođena. Ali zapamti,” zastade i zaćuta.
“Šta rajska dušo?”, ne umedoh da zahvatim još malo tišine.
“Neka, dosta je za sada.”
Ćutim, čekam…
“Pesnici nisu rođeni za sreću. Ko god tako kaže i piše laže i sebe i čitaoce. Takvi nisu rođeni za večnost. Večnost je prava mera pesnika. Zato ne žali srce. Ni sebe. Radi valjano zadatak koji ti je Bog namenio.”
Plačem. Najpre u tišini a onda urličem. Kad dugo nagomilavani vrisak splasnu i kad se smirih rajska duša mi prvo dotače rame a onda oprezno kao da dodiruje srču opipa mi lice.
“Moja lepa drugarice… moj brodiću koji vuče svoj i tuđ teret, zapamti dobro šta će ti drug reći. Znaš li onu pticu koja peva najlepšim glasom u samrtnom času dok se nabada na trn”, i zaćuta.
“Čitala sam nešto o tome.”
“Dušo moja, piši tako.”
“Ali to je teško, mnogo teško.”
“Jeste već sam ti rekao… ali… znam da ti to možeš. Bog te je odabrao.”
“Svaki put da se nabodem na trn kad novu pesmu stvaram.”
“Svaki put.”
Ćutimo…
Prekidam tišinu. “Pre nekoliko godina kad sam počinjala ozbiljnije da pišem poslušala sam te. Poslušaću i sada. Ali šta ako ne uspem?”
“Znam da hoćeš i radujem se tome”. Još jednom mi oprezno opipa lice.
“Neka te Gospod čuva moja mala drugarice kad već ne umeš sama.”
Poljubio me u čelo oprezno kao da je od porcelana i otišao preko trga ostavivši me da se pripremim za zadatak koji treba da ispunim.
Upoznala sam ga na jednoj književnoj večeri tj. njegove stihove koji su me tako čvrsto uzeli u zagrljaj da sam po završetku iste preskakale stolice i redove da bi se upoznala sa njim. Ne sećam se da je do tada nečiji stih imao jaču moć nada mnom. Poželeh da pročitam još sličnih pa tako prvi put u životu nečiji broj telefona zapisah na dlanu leve ruke i dugo čuvah kao dobitnu kombinaciju.
I baš ovih dana ukrstiše se putevi ponovo. Pričamo o svemu, o deci, porodici, o objavljenim knjigama.
“Dobro je”, kaže, “dobro je. Sigurnim korakom hodaš“. O ugljenisamom srcu ne reče ništa.
Ljuba Pavlova