Autor: Danijela Koturović
Foto: Dejan Huba
U svetu tom, sa hiljadu boja i još više čuda,
moja se pesma prostire baš tuda.
U ruci toj, koja maše, znakove zbori,
u noći zvezdanog neba,
u Suncu koje te raduje svakoga jutra,
u magli koja kadkad na prostirku liči,
u oluji koja se ponosito između barki diči.
U daljini između škrinja koje te privlače i mame,
ostaju samo neke molitve i tame…
U onome što vidiš, čuješ i sto je na dohvat tvoje ruke,
obilaziš iz znatiželje puke…
Ronioče, dobro ti jutro,
Svaka ti sreća pevala,
plivaš, roniš,
i dok se sa tamama boriš,
dok se dole, negde duboko,
u tom svetu istina dešava,
kajaće se samo onaj ko tvoje pustolovine prespava…