Autor: Dragana Đurković Tošić
Foto: pixabay
Miriše septembar na pečenu papriku, ajvar, na džem od šljiva, na nove udžbenike, gumice, bojice, na reku đaka, na trešnju u dvorištu gde sam odrasla i sa koje su redovno lile najlepše kapi kiše po tek očešljanoj ili rasčupanoj kosi.
Na boju Sunca, na rosu što se sve duže zadržava na travi, mlake noći, ukišeljene karastavčiće, lešnike što vetar donosi iz komšijskih dvorišta, na pečene kukuruze (pečenjake), na opalo i sasušeno lišće što remeti sklad još uvek zelene trave i rascvetale bokore omiljenog cveća.
Miriše septembar na setu, tugu, na prezrelo grožđe, dunje obojene zrenjem, na raskoš Božijeg davanja.
Miriše septembar na zrelost godina, na oči u kojima stanujem od postanja i zbog kojih hodam po oštrici noža. Zbog kojih bol naraste kao uskisao hleb kvascem iz babinog naćvara. Na večitu inspiraciju i saznanje o prolaznosti dana i da postoji jedan drugi dom… VEČNI DOM gde nas čekaju. Miriše septembar najlepšom bojom postojanja.