Zašto buktiš reko, zašto su ti zvončići proplanaka
nad mirom detinjstva i sećanjima na prašnjave puteve, već zaboravljeni ?
Lenjo vraćanje u najlepšu ulicu
kasnim autobusima, dok pramenovi nerazgovetnih reči
umornih taksista i kloparanja obližnjih vozova.
najavljuju dolazak u grad detinjstva svog.
Ali tu me stara majka ne čeka više
sklopljene su njene oči; i sećanja obamrlost duha radjaju,
jer mirisa starog hleba nema više,da dušu zagreje.
Plave oči kao nebo, ispunjene životnošću, još kao da su tu.
Samo se stara vrata otvarajući se malo čuju ,na sobi njenoj
dok zidni sat i dalje kuca u ritmu prošle topline
Znam, ja sanjam i sanjarim nad lampionima prošlosti
što bole koracima dečaštva, prvih simpatija i ljubavi.
Ja znam, da nema više ko da svetla upali kasnom povratniku
i toplinu pogleda zanesenog umilnošću, uputi
meni, večitom dečaku u praskozorju lutanja u očima njenim.
Časovnik stari udara kroz prizmu sećanja bolom oplemenjen.
Ulice stare, grada mog, prolaznici,jedva da koga poznajem
vraćanja stara kasna
U boli prolazaka ulicom mojom gde prve kapi kiše
rasteruju zalutale parove
obližnjeg parka večnosti
ka sećanjima budućih zbivanja
Autor: Prim. dr med Miloš Gostiljac, specijalista pedijatar