Autor: Dragana Đurković Tošić
Fotografija: Dragana Đurković Tošić
Topla aprilska noć. Jedan maleni kafić, nekoliko stolova, ljubazni domaćin, nasmejana lica, ljudi koji vole poeziju, gitara… još jedna gitara i Boris. Naš Boris. Večiti dečak, sjajan pesnik, lična karta ovog grada.
Znam ga… ne znam od kada ga znam, čini mi se oduvek, od kada sam uplovila na ove ulice. Tih i nenametljiv. Evo i sada se smešim dok pišem ove redove jer mi je u oku slika Borisovog nastupa kojeg prvog pamtim. Velika scena Doma kulture, IK “Legenda” predstavlja svoje autore. Boris i njegova kultna pesma “Klipan” i tako nebrojeno puta… Nisam i nismo svesni koliko nam je lepote podario…
Da je hteo mogao je da bira drugi grad, druga lica, klubove, stolove, pepeljare, stolnjake.
Da je hteo neka jača svetla i bulevare za njega bi znale neke druge dame, potpetice i ulice. Televizijske emisije, šira javnost… Sve je to dim i prašina. Ljubav nema cenu. Čačka je posebna priča nikad do kraja ispričana. Večiti dečak sa kosom u kojoj su polako ušetale i prve vlasi golubije sive svojim orginalnim nastupom učini svaku noć posebnom i neponovljivom. Naš Boris…
Naučila sam da nikad ne treba ostati do kraja. Da kada je najlepše treba otići i poneti lepotu sa sobom. Ustajem od stola i mašem svima, mašem i Borisu a za moja leđa se lepe reči “neko je jednom rekao”. Dalje ne čujem jer zatvaram vrata. Prevoz je stigao. Iza mene ostaje grad koji polako tone u san, jedna topla priča koja se polako pretvara u sećanje a u meni se začinje pitanje zašto gotovo nikada nismo svesni vrednosti pojedinih ljudi koji nam trajno oplemenjuju živote.