Današnji medijski radnici, kao lešinari

Autor: Plavi Uvojak

Ilustracija: Telegraf.rs i Profimedia


Pre 20. godina kada sam učila i počela da se bavim nekim vidom novinarstva, da sam znala ko će se sada sve time nazivati, nikako to ne bih pokušavala.
Moji predavači su bili eminentni stručnjaci, radio i TV spikeri, voditelji, novinari.
Svi su bili izuzetno načitani, njihov vokabular je bio veoma bogat za mene neiskusnu, a oni su sebe opet smatrali nedovoljno dobrim i non stop su radili na njegovom bogaćenju… Govorili su na svojim predavanjima da čovek koji je u ovim vodama mora kao lekar ili advokat da uči u nedogled.


Znalo se iz kojih knjiga moramo učiti, znalo se da Karnedžija moramo znati kao pesmu, podrazumevalo se kako (ne) treba da izgleda naslovna strana, znalo se kakvu dikciju moraju da imaju spikeri i voditelji, znalo se da okvir i okvir nije isto, da nije isti akcenat. Dikcija je morala biti perfektna.
Spiker nije sebi smeo da dozvoli da neki termin ne razume dok čita vest, a opet morao je biti spreman da perfektno pročita nepregledan tekst.
Voditelj pak mnogo stvari nije smeo sebi da dozvoli, morao je poštovati sagovornika i biti spreman u svakom trenutku da razgovor ili šta god da vodi ne skrene sa teme. Obraćanje na “ti”, smatralo se nepoštovanjem sagovornika, olako izgovorenu osudu voditelj sebi nije smeo dozvoliti.
Vraćam se na početak ove priče i na početak odabira svog poziva, kada su mi predavali legendarni Mića Orlović, Draga Jonaš, Dušanka Kalanj, tada se cela ova branša smatrala intelektualnom elitom, te su izgovorene i napisane reči imale značaj.

Danas toga više nema. Danas većina voditeljki, uz dužno poštovanje Prvoj televiziji, u najmanju ruku izgleda kao da su pokupljene sa Ibarske magistrale. Vokabular sveden na minimum, non stop koriste “i te kako” i još niz poštpalica.
Voditelji, reporteri, stanu ispred kuće neke estradne ličnosti i izveštavaju, toliko demonstrativno kao da se ne znam šta zbiva, a u stvari sem velike kuće određene osobe i par pasa lutalica nema ništa, ali bitno je da su se uključili i da znaju da kažu “studio”. Presmešno i vrlo jadno i prazno izgleda nama koji znamo kako sve to zapravo treba funkcioniše.
Danas se svi medijski moram reći radnici, jer ih drugačije ne mogu nazvati ponašaju kao glodari, kao lešinari. Uhvate se za jednu vest i prave tako užasne naslove da je svakog iole pismenog sramota kad pročita. Bukvalno “kidaju” poput lešinara…

Šta se desilo sa srpskim novinarstvom? Šta se desilo sa divnim radio voditeljima, radio stanicama gde se može čuti ili pročitati tema koja vredi.
O muzici neki drugi put…

Leave a Reply