Od urednice
Ilustracija: pexels.com
Hese je to baš lepo rekao, a ja ću po svom:
– Do juče sam bila pametna, jer sam želela da promenim svet, bila sam i ljubazna, javljala se pojedinima koji su mi čak i krvno srodstvo, uvek ih poštovala. Onda se dogodilo da mi se dotična, recimo rođaka ne javi, jer me nije primetila, sledeći put me nije ni prepoznala… A sve zbog svog kompleksa više vrednosti ili kako narod reče „Nađe se vila u čemu nije bila” ili nam se to „ Tikva pokondirila”, a pritom joj je koeficijent inteligencije ravan broju sobne temperature.
– Danas sam mudra (to je apropo Heseove rečenice) s početka ove priče, jer menjam sebe.
I bi mi žao. I bi mi krivo.
Jer sam ja uvek bila čistih srca i duše, naučena da ne mrzim.
Apsolutno nikoga.
Meni je ljubav usađena u samu bit bića.
Prosto mi gadno da i ne mogu da se ne javim nekome koga znam,
ko mi je rod, koga ipak na neki način volim… nekada smo na slave jedni drugima odlazili…
Ovo dete u meni treba da shvati, da nauči da su ljudi puni kompleksa, da mnogo paranoišu, umišljaju da su bitni, i da je neko, ako nije možda materijalno dobro stojeći, po njima, mnogo manje vredan od njih. A to nije nikako tako. Nisam ja neko ko je kompetentan da procenjuje nečiju inteligenciju i duhovno bogatstvo, ali na nekim ljudima se to prosto vidi. Da su siromašni duhom, da im je energija poput osiromašenog uranijuma.
Nekim ženama je jedina ambicija u životu da se dobro udaju ili uopšte udaju da imaju muža i po cenu ne znam kakvog trpljenja da su, eto, one udate.
U mom selu babe su znale da kažu (nažalost sve pokojne), te takve žene kad su sa mužem “Zakekeče se kao kice na kajmaku.”
Iskreno, to što se ona postavila tako prema meni, jeste zabolelo, ali definitivno promenom mog stava, nema razloga da više ikada marim za takvu ličnost.
Vazduh, ona, svejedno je…
Villiam Blake je to lepo rekao: “Kako vidiš, takav jesi.”
Dotična me videla osobom nižeg ranga, a u stvari je ona… Ona je dokazala ko je…