Autor: Sokić Portal
Ilustracija: pexels.com
U jednom velikom gradu
kažnjen si,
jer živiš sam.
Sam u gradu bez ljubavi,
u gradu bez ljudi
koje nisam videla onog jutra
kad sam ti otišla bez traga.
Šve bi dao,
znam to,
i karijeru i bogatstvo,
pružio bi milione koraka da dođeš
do mog sokaka,
do moje avlije…
jer odavno ni ti ni ja nemamo
one jake iskrene zagrljaje.
Nismo našli ono što smo imali,
nismo našli ono što smo tražili.
Ko će kome prvi doći
i da li će nas iakada proći
sećanja na letove, na čekanja,
da li će ljubav ikad postati manja,
ili će uvek kao sad,
svaki veliki grad
uvek isto boleti,
da li ćemo se sa drugima voleti,
kao što smo mi tad.
Noćas je nemoj ljubiti,
molim te,
ako leži pored tebe,
slaži je i seti se nas,
znaš,
ovde je behar procvao, u tvom Sarajevu,
zumbuli i šljive cvetaju u Čačku,
vrbe listaju kraj Morave,
kažu mi da ne možeš bez ,,Čačanke”
i čačanske rane.
Još uvek nosiš zvuke trube u srcu
i svoju čačansku lepoticu.