Autor: Prim. dr med Miloš Gostiljac, specijalista pedijatar
Foto: pixabay.com
Razliveni kraj leta ovog nebeskog svoda nad najlepšim ulicama mladosti.
Tu gde svake večeri toplog zalaska stari umorni sokak čeka da
osmotri prolaznike, kao svedok prohujalih generacija.
Hladno piće i zveckanje čaša uz nevidljivost što granicu označava
između namirisanih devojčuraka i dama što kikotno smejući se
pogledom osmotre gospodu različitih godina.
To mašta ispod oka prati korake zanosnih oblina, zalutalih u potrazi za nežnoću
ili ljubavima, koje nestadoše kao oblačić na vrelom suncu.
Bezbroj dilema i nagomilane sete kao brujanje daleke oluje
postaviše nedodirljivost polova u istinskoj otuđenosti.
Oholost, prkos ugasiše snenost, zanos, nežnost, krotkost i dobrotu.
Još samo osedelih vlasi parovi u sporom hodu drže se za ruke.
Topli vazduh vrele noći setno kuca u raspršenim sećanjima,
vraća u mladost gde zagrljeni parovi u večernjem dodiru
sakriše toplotu duše i ne zaključaše istinsku lepotu voljenja i titraja .
I niko ne sakri sjaj oka srećnog što životu nadu daje.
U mirisnom letu i mesečini, samo cvrčci u daljini beskraj prizivaju.
Lepršanje lišća praznim dušama maše, paravani sjaja
glamurom lažnim obhrvaše duše mnogih generacija
u zaboravu istinskih dodira ljudskih i razigranih nežnosti.
Božijem sjaju života u predvorjima opstanka, usahlim ružama nezalivenim
i ptičijem letu u daljini, sa zovom nade u beskaraju,
mirisom mladosti ili zrelosti – dajmo šansu opstanka u vremenu nemoći.
Ljubavima izgubljenim, kosama razbarušenim ili sedim
poželimo da dah spasa u kriku opstanka nađu – zbog svih nas.
Samo će lišće kad požuti prekriti naše praznine, zablude i greške,
To u neotvorenom srcu, kao lancima zakovanoj nemoći,
kapiju sreće, na gvozdenim vratima, ljubav zarobljena čeka.