Autor: Prim. dr med Miloš Gostiljac, specijalista pedijatar
Tragovi nadanja, iznenadnost nepredvidljivih događaja u istinitosti zbivanja
mogu ostaviti pokatkad malo prostora za egzistencijalni sklop, kao da on ne zavisi samo
od čoveka.
Bol i patnja pomešani sa najplemnitijim emocijama kao da su svakodnevnica,
Gerd Šmit bio je kao i veliki deo vojvođanskih nemaca vojnik na Kijevu u „drugom ratu”, njegov otac Jozef beše po naravi tih i blag nemac, pričalo se da nije bio raspoložen da Gerd ide bilo gde u nekakve ratove, dugo vremena se skrivao, zbog toga imao neprijatnosti sa „Hitlerjugend” i „Deutschjungfolk” pokretom. Kažu da je insistirao da ukoliko se razboli, duže leži u krevetu nemogavši to večito raditi, na kraju je mobilisan i upućen u Ukrajinu.
Njegova sestra Rosalia već je preko decenije živela u selu Zablaće kod Čačka, udata, kao za čudo za oficira kraljevine. Gerd se sećao svih problema oko tog braka, sećao se suza majke Gelde, ljutnje tetke Else, ružnih komentara, čak je i Rosalija bežala kod dalje familije u Minhen i opet se vraćala. Mirišljavi zvuci neponovljivosti rasplinute mladosti, kao zraci jutarnji i poj prolećnih ptica, skakutanje bistrog potoka i zelena trava- sve je to brujalo u njenoj duši sećajući se upoznavanja i kratkotrajnog viđanja sa Minjom, podoficirom kraljevine, koja je nestajala u prahu i maglama zadnje godine „drugog rata”.
Bat davne zime kao topot u daljini donosio je zvuke eksplozija, brujanja, zvukova kraja jednog gorkog zbivanja. Starim putem između Kraljeva i Čačka danima i noćima, povlačila se nemačka vojska, ali ne samo ona… Bilo je bilo sete i tuge, gorčine i patnje, nestanaka u zabludama nejasnoća, predrasuda, idila u zorama, suza u zalascima, raspletenih kosa u snenostima, tumaranja u noćima, vatri u mesečinama, nepovezanosti u sudbinama, jauka i leleka, tuđih i svojih patnji. Bilo je i ljubavi da nadkrili svu mržnju da bljesne u sjaju večnosti, tuzi voljenja i sreće, za nezaborav i priču generacijama dolazećim, bilo je… bilo je.
Spava Zablaće i sada u lepoti moravskih vrbaka, čavrlja Morava, povremeno plahovita i ljuta, uglavnom mirna i tiha, sećanja setna kuckaju na štapovima starina što skoro i nestadoše o ljubavi jedne nemice i srpskog podoficira u vremenu burnom. Tih vremena nema više, da ljubavima nadvise i moćima uznesu budućnosti sjaj.
Gerd je već dugo morao da se vucara kao pripadnik nemačke vojske po raznim prekomandama, prošao razna zbivanja. Setio bi se oca Jozefa koji bi mu rekao: „Gerd, neka te Bog čuva, imaj u vidu, Bog je isti za sve, zato nemoj ako ne moraš, oprosti ako možeš, opstani Gerd kao čovek a ne kao Nemac” Znao je Gerd da „uber alles” znači i obavezu, ubeđenje, ponos – ali je osetio tugu, sećao se muke i povraćanja kada je u stroju dobio naređenje „pali”. Bio je umoran od svega, plašio se i svojih oficira koji su bili sve nervozniji, a uporno insistirali na opstanku ubeđenja: „Deutscland, Deutschland uber alles”. Nervoza i strah nemačkih vojnika bili su pojačani stalnim bombardovanjima od strane ruskih aviona „kukuruzara”. Iznenada bi iskočili ni odkuda preko šumaraka i brda i zasipali kolone rafalima. Znao je Gerd da je to „zasluženo”, nije mnogo komentarisao sa vojnicima, poneki bi se razbesneli zbog pogibije prijatelja. Prštali su šrapneli na sve strane, padali su mrtvi i konji koji su posebno gađani, vojska nije mogla čime vući oružija. Zatamnelo bi se nebo od dima, prašine, zaglušujuća buka eksplozija, rafala nemačke artireljije, čule su se odsečne komande i jauci, psovke na različitim jezicima. Ućutale bi se i ptice, vetar zastao, sunce zaćutalo, jer umirala je i mladost, bez obzira čija bila, ključale su emocijei predrasude, sve je u igri bilo. Samo je ljubav sijala.
Dan je bio siv, ćutljiv, po koja kap kiše raspršila bi se o prašnjave, izrovane i kaljave osušene otiske različitih točkova. Putem se bez buke povlačila kilometarska kolona nemačke vojske, uglavnom sporo hodajući, konji su vukli artiljeriju, poneki pokretni ranjenik bi se držao za sedlo, vojska se trudila da održi kolonu. S vremena na vreme naređivano je da se vojnici rašire i ne budu zgusnuti. Iako su prevalili hiljadama kilometara vojnici su bili pored vidnog umora obrijani, oficiri uvek izglancanih čizama.
Zbog jučerašnjeg i noćašnjeg stradanja nemačke vojske, pripadnici SS divizija su u ljutnji i besu uhvatili oko sto seljaka izvodeći ih na streljanje. Ljudi su bili dovedeni iz različitih sela, povezani i opkoljeni, neki tučeni, masa sa rasečenim licima. Vazduh je bio u iščekivanju. Životni preokreti, kao iznenadni pljusak, kao topli vazduh i razdragano skakutanje vode na proplanku, retki su, proviđenjem vođeni, ljubavlju iznedreni. U strahu i suzama drhteći kao prut, inače plavog lica i očiju pojavila bi se iznenada Rosalia, sa njom obično neka starija žena, stale pred nemačke oficire. Nastajao bi tajac, u tom trenutku kao i da su kolone, a i ruski avioni zaustavljeni, Rosalia bi započela razgovor sa nemačkim oficirima, molila da seljani budu pušteni. Oficire bi obično delila na tipično i netipično nemačke ,podele na austrijsko-štajerske, bavarske, pruske,saske, mešovite… to niko nije znao,kako ih je razlikovala, valjda joj je to pomagalo da prilagodi ponašanje.
Kao da su i vojnici čekali pozitivan rasplet. Raskrsnice u životu su izraz i iskušenja i sudbina, njima čovek opredeljuje trenutke i pravce, njima određuje niti, suptolnost i delikatnost, toliko nepoznati, a neophodni za pojedine trenutke. Stanovnici ravničarskih sela ka Moravi, uvidevši da je opasnost biti u ravnici veća nego u brdskim selima – sklanjali su se kod prijatelja i rodbine, po mogućnosti što više ka obroncima planina Jelice ili Rudnika.
Gorela je toplina ljubavi u iskrenim srcima, veličala večnost istine, kuckala nežno na uzglavlju kao majka detetu. I kiše su umele biti tople, rominjanje kao sjaj, sunce kao večnost, pogled kao razumevanje, dodir kao nada. Rosalia je živela uz samu Moravu, na blagom izbrešku gde su Minjini pravili kuću, Morava je nikada nije plavila. Preseljenje u brdsko selo, Lipnicu dočekala je sa olakšanjem, tu je živela sa Minjinom tetkom. Minjini stričevi bili su vojna lica u kraljevini, visoki činovi su omogućavali i njemu bolje informisanje, snalaženje, jer je u to vreme lako bilo preći iz vojske u vojsku. Ipak je dominirala stara kraljeva vojska sa odanim oficirima i ubeđenjima. Rosalia je to sveposmatrala sa strane i nije se mešala u to. Malo, prošćem ograđeno dvorište, kuće pravljene na sredini, nekoliko vajata, mlekar. U širem dvorištu stara štala od brvana i svuda okolo voćnjak, dovoljno prostran da se kroz njega može ugledati ko dolazi i odlazi. Rosalia je bila miljenica Minjine tetke i njenog muža Radoša, nekako su je posebno razumevali i štitili. Ostajali bi dugo u noć da pričaju, naročito kada je mesečina, pa se dobro vidi. Kroz šareniš i njihanje grana, zvuk cvrčaka, toplinu dolazećeg proleća ili leta.
Ponovno proleće zadnje godine drugog rata beše naizmenično i toplo i hladno, viorio se dim kroz krošnje, beličasti oblaci povremeno su zaklanjali mesec. Nakon duge noćne priče dva bića utonuše u san. Pred zoru polako šunjajući se kroz voćnjake u dvorište uđoše nemački vojnici. Ne beše u tom trenutku psa da oseti dolazak, beše mu se izgubio svaki trag, ujutru rano čuvši glasove u dvorištu, Rosalia se trže, pogleda kroz prozor i iznenadi se. Dvorište prepuno nemaca koji se behu okupljali oko starog bunara. Ona se pojavi na starim ulaznim vratima, najverovatnije da je delovala zbunjeno i uplašeno. Vojnici, obučeni u nemačke a i neke druge uniforme razgovarali su na za nju nepoznatom jeziku, progovorili bi neku reč nemačkog. Rosalia je znala da su nemački vojnici disciplinovani i da im nije karakteristika da provociraju žensko stanovništvo. Međutim, oniži u nekakvoj zelenkastoj uniformi, vojnik sa zapuštenim brkovima i tamnim očima odmah je počeo da nešto komentariše, prišao joj, i uhvatioza ruku. Rosalia je bila zgranuta. Minjina tetka je pojavom na vratima još više otežala situaciju jer je pokušala da joj pomogne. Čovek je povukao Rosaliu za sobom, ona se saplela i pala. Vukući je po zemlji ka spoljašnjem dvorištu, masa vojnika je komentarisala različitim jezicima. Rosalii je mnogo toga prolazilo kroz glavu,počela je da plače,viče na nemačkom i srpskom, vojnik ju je par puta udario rukom, šutnuo nogom.
Postoje trenuci beznađa, krajevi niti povezane u večnost na granici nemogućeg. Iznenada, čula je oštar glas: „Was machst du, du biest idiot „ Pogledala je i ugledala Gerda, svog brata koji je repetirao automat.